Ekonomija - Srbija

Poreska uprava s dve dioptrije

Jedna zemlja, dva sistema. Tako bi mogle da kažu dve kompanije koje posluju u Srbiji, a imaju sasvim oprečna iskustva sa Poreskom upravom. Ove firme se suočavaju sa dva lica te veoma važne državne institucije.

Jedan „privredni subjekt” osetio je na vlastitoj koži svu strogoću poreznika i njihovo slepo držanje knjiških pravila. Druga firma suočila se sa nonšalantnom tolerancijom i analitičkim slepilom državnih činovnika kojima je povereno da nepristrasno i strogo vode računa o urednom i redovnom izmirivanju poreskih obaveza. „Jednom majka, drugom maćeha”, ta izreka mogla bi da se primeni i na delovanje Poreske uprave u slučaju ove dve domaće kompanije.

Slučaj, međutim, ima još jednu dimenziju koja je važan detalj evropskog puta Srbije. Reč je o zaštiti intelektualne svojine, što je jedan od ključnih zahteva investitora (naročito stranih) kada traže reforme za poslovanje u Srbiji.

Obe kompanije, uslovno rečeno, trgovale su brendovima (žigovima). Jednu je Poreska uprava, tvrdo se držeći propisa, „uhvatila na delu”, drugoj nonšalantno dopušta da nekažnjeno pljačka državu. Kad se oba slučaja analitički istraže, ne bi se moglo reći da je u takvom delovanju Poreske uprave bilo svesne namere i prakse dvostrukih aršina. Čini se da je više u pitanju nedoslednost poreske administracije i njena „lenjost duha” da stvari vidi i „iza tarabe”.

Prvi slučaj je firma koja je imala nekoliko brendova koji već godinama nemaju značajnu tržišnu poziciju i vrednost. Ali su u poslovnim knjigama 2005, 2006. i 2007. pod stavkom „nematerijalna ulaganja” vođeni kao vrednost od 186,4 miliona dinara. To preduzeće spojilo se sa drugom firmom (iz iste delatnosti) koja je postala vlasnik tih brendova, a oni su odmah dati u zakup kroz licence trećoj firmi (iste delatnosti i u okviru iste kompanije) za jedan evro. Šest meseci kasnije pravo na brendove potpuno je preneto na treću firmu. Takođe za jedan evro. Sve se to događalo od kraja 2007. pa do polovine 2008.

Tada nastupa Poreska uprava, čiji inspektori češljajući poslovne knjige pronalaze da u njima piše kako je prvo preduzeće svoje brendove „knjižilo” na vrednost od 186,4 miliona dinara. Iz toga su izvukli zaključak da je firma koja je preuzela brendove i prenela ih za jedan evro trećoj firmi napravila poreski prekršaj. I utvrdili da treba da plati 18 odsto poreza na dodatu vrednost (PDV) po osnovu prometa usluga (odnosno prava intelektualne svojine) i PDV na prenos brendova. Sve u svemu – 51.888.790 dinara. Računica je izvedena na osnovu uverenja poreskih inspektora koji su knjigovodstvenu vrednost brendova (186,4 miliona dinara) podelili sa 12 meseci i došli do podatka da brendovi kojih nema na tržištu, a ustupljeni su drugoj firmi, donose čist mesečni profit (za oporezivanje) od 3.106.666 dinara. Isto je postupljeno i kad su brendovi preneti na treću firmu – njihova celokupna knjigovodstvena vrednost (186,4 miliona dinara) uzeta je kao osnovica za plaćanje poreza. Naravno, na sve to zaračunate su kamate, pa je ceh narastao na spomenuti 51 milion i kusur dinara.

Kompanija se žalila na prvostepeno poresko rešenje (ali žalba nije odlagala izvršenje), pa je o žalbi odlučivao drugostepeni organ (pomoćnik direktora Poreske uprave u Sektoru za poresko pravne poslove) koji je potvrdio poreski prekršaj i obavezu plaćanja kazne sa sve kamatama.

Gledano iz perspektive laika, priča zvuči uverljivo i firma koja je uhvaćena u poreskom prekršaju morala bi da plati državi sve što duguje.

Ima, međutim, jedno „ali”. Kompanija koju je Poreska uprava uhvatila u navodnom prekršaju pokušava da dokaže da je pri kontroli postojao – višak revnosti poreskih inspektora. Naime, ta firma pokušava da dokaže da brendovi kojima se trgovalo za jedan evro i nisu više vredeli i da je njihova knjigovodstvena vrednost bila fiktivna. Kao krunski dokaz za svoju tvrdnju ta kompanija navodi podatke koji su zapisani u zvaničnom dokumentu pod imenom „Izvorni finansijski izveštaj” na kome stoji potpis APR – Agencije za privredne registre (odnosno, Registar finansijskih izveštaja i podataka o bonitetu pravnih lica i preduzetnika). U tom zvaničnom papiru zvanične državne institucije APR-a, koja je nadležna i ovlašćena za ovakvu vrstu podataka, piše da je prvo preduzeće, koje je u novu firmu unelo svoje brendove 2005, 2006. i 2007, poslovalo sa – gubicima. Neto gubitak 2005. bio je 56.598 dinara, 2006. godine 217.340, a 2007. godine 84.180 dinara. U sve te tri godine brendovi su u poslovnoj imovini učestvovali sa 69,65 i 71 odsto. Kompanija koja je preuzela te brendove i postala njihov vlasnik, pa ih onda ustupila trećoj firmi za jedan evro, dokazuje da su oni samo u poslovnim knjigama vredeli 186,4 miliona dinara, a da su na tržištu proizvodili – gubitke. Po toj logici ne bi trebalo da podležu oporezivanju na način kako je to utvrdila Poreska uprava. (Ime kompanije i ostalih firmi ne navodimo jer još traje pravni postupak.)

Fiskalni čistunci rekli bi da je poreska pravda slepa i da svako ko utaji porez, a bude uhvaćen u tome, mora da ga plati s kamatom.

Ali, kako u tom slučaju gledati na primer druge firme koja takođe posluje u Srbiji, trguje s brendovima ogromne vrednosti (na šta ne plaća nikakav porez) i uživa neku vrstu naklonosti poreskih organa.

Brendovi su dobro poznati javnosti – „gorki list” i „voda voda”. Oba brenda poslednjih godina imaju izuzetnu tržišnu pozicioniranost – „gorki list“ je u periodu od 2003. do 2006. godine na tržištu gorkih likera zauzimao 90–95 odsto „market šera”, a „voda voda” oko 15 procenata. Njihova tržišna vrednost procenjuje se na oko 30 miliona evra („gorki list” oko 25, a „voda voda” pet miliona evra).

U prvoj fazi poslovanja pravo na žigove ovih proizvoda bilo je registrovano na „Si end Si kompaniju” (u stoprocentnom vlasništvu Vojina Đorđevića) koja je imala materijalnu imovinu od 12 miliona evra plus 15 miliona evra od nematerjalne imovine (odnosno brendova). Strahujući od stečaja firme, vlasnik je juna 2006. otkupio licencna prava na žigove „gorki list” i „voda voda” za 60 miliona dinara (692.050 evra) i registrovao ih na svoje ime u Zavodu za intelektualnu svojinu. Već u februaru 2007. Đorđević prenosi pravo žigova sa sebe na kompaniju „Si end Si Špedicija” (stoprocentni vlasnik Vojin Đorđević) za sumu od 10 miliona dinara (125.707 evra). Četiri meseca kasnije kompanija „Si end Si Špedicija” prenosi prava na žigovima i druga prava intelektualne svojine na firmu „Đorđević brend menadžment” (suvlasnici po pola Slobodan i Đorđe Đorđević, sinovi Vojina Đorđevića) za sumu od dva miliona dinara (24.717 evra). Da bi 3. marta 2008. godine „Đorđević brend menadžment” za 41.850 dinara (500 evra) prenela pravo na žigovima „gorki list“ i „voda voda“ na slovenačku firmu „Grenki list licenciranje” (stoprocentni vlasnik Đorđe Đorđević).

Od juna 2006. do marta 2008. ti žigovi formalno su četiri puta promenili vlasnika. Taj prenos praćen je značajnim padom vrednosti žigova, ali ona nije bila odraz njihove tržišne vrednosti. Ako se pogledaju podaci o prodatim količinama gorkog likera i mineralne vode 2006. i 2007. prihod po osnovu ustupanja prava licence na korišćenje ovih žigova bio je preko milion evra godišnje.

Zbog potcenjene vrednosti prodatih brendova (nematerijalne imovine) gubitak je imala i država. I tu bi sada trebalo da se pojavi Poreska uprava. Postoje indicije da porez nije uopšte plaćen, čak ni na onako niske iznose prodaje brendova.

Činjenica je da neki vlasnik jednog ili više brendova (žigova) ima pravo da ih sam sebi preprodaje i po najnižoj mogućoj ceni. Ali, pitanje je – gde su tada poreski inspektori da kažu učesnicima u takvoj trgovini da na osnovu knjigovodstvene vrednosti ta „nematerijalna imovina” vredi mnogo više i da na tu knjigovodstvenu vrednost moraju da plate porez na dodatu vrednost, porez na apsolutnu vrednost i porez na dohodak građana. Prema dostupnim podacima, samo brend „gorki list“ vođen je od 2002. do 2006. u poslovnim knjigama firmi, koje su ga proizvodile, kao „nematerijalna imovina” vredna između 962 miliona dinara i 1,1 milijardu dinara (12 i 17 miliona evra). A stvarna tržišna vrednost procenjivana je na 25 miliona evra.

Iako je novinskom analizom teško izračunati koliko je država oštećena za neplaćene poreze u ovim transakcijama sa „nematerijalnom imovinom”, neke kvalifikovane procene govore da bi ta suma mogla biti između sedam i deset miliona evra.

Namera poređenja ova dva slučaja nije da optuži Poresku upravu za neko nezakonito postupanje i ponašanje. Primeri dvostrukih standarda Poreske uprave pre bi trebalo da ukažu na nedovoljno standardizovane procedure u toj važnoj državnoj instituciji. Ako se u prvom slučaju držala pravila da oporezuje ono što piše „na tarabi”, a ne postoji u realnom životu, onda je pitanje zašto ih nije primenila i u drugom slučaju u kome se propust „vidi iz aviona”? Oblast intelektualne svojine i njena zaštita dobijaće sve više na značaju kako se Srbija bude uključivala u evropske integracije i približavala Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Tada će biti sve manje prostora za „slobodno sudijsko uverenje” poreskih inspektora, a mnogo više standardizovanih procedura i onoga što mi poznajemo kao izreku „Ni po babu, ni po stričevima”.