Ekonomija - Srbija

Srbija blizu zone visokozaduženih država

Ukupni spoljni dug Srbije dostigao je skoro 23 milijarde evra.

Za nepunih deset godina dugovanja su duplirana, ali se i pored opasnog približavanja zoni visokozaduženih država uopšte ne razmišlja o tome da se tempo zaduživanja uspori.

Gruba računica pokazuje da se Srbija od 2000. do danas u proseku godišnje zaduživala po milijardu evra i tako sa 11,65 milijardi evra spoljnog duga koji čini javni i privatni sektor došla do 22,93. Prema poslednjim raspoloživim podacima Narodne banke, ukupan spoljni dug javnog sektora Republike Srbije na kraju februara 2010. godine iznosio je 7,5 milijardi evra, od čega državni dug iznosi 6,9 milijardi evra, dok dug za koji je izdata državna garancija 603,5 miliona evra. U poređenju sa javnim sektorom, dug privatnog je skoro duplo veći - 13,1 milijardu evra, od čega su ubedljivo najveća dugovanja preduzeća 10,3 milijardi, dok dugovanja banaka iznose 2,7 milijardi evra.

- Prosečna ponderisana kamatna stopa za kredite, koje je država zaključila u 2009. godini, ne uključujući korišćenje novca u okviru stendbaj aranžmana sa MMF-om, iznosila je 2,16 odsto. Prosečan rok otplate je 18 godina, a prosečan period počeka od četiri godine i 10 meseci - kaže Branko Hinić, direktor Sektora NBS za ekonomske analize i istraživanja.

Upravo u ovaj prosek skoro da se uklapa i ruski kredit od 200 miliona dolara potpisan nedavno u Moskvi, namenjen za pokrivanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Iako će se potrošiti u ovoj godini, obaveza početka vraćanja je od 2012. dok poslednja rata dospeva 2021. godine. U ovom trenutku se ne zna sa sigurnošću šta je sa ostalih 800 miliona dolara, kojima bi trebalo da se finansiraju železnička i putna infrastruktura. Projekti su predloženi, a o tome će biti vođeni pregovori za mesec dana.

Da više brine ubrzani tempo zaduživanja, od visine duga prema bruto domaćem proizvodu, upozorio je odlazeći guverner Radovan Jelašić.

- Dodatno zaduživanje ima smisla ako se koristi za investicije. Prošle godine ulaganja su bila mnogo manja od vrednosti novog zaduživanja i upravo je i zbog toga postignut dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom da se smanji tekuća potrošnja i da se otvori jedan dodatni prostor za investicije, pošto one treba da povuku razvoj Srbije - kaže Jelašić.

Dobar znak je i što je umesto 360 miliona evra, kolika je treća tranša MMF, Srbija nedavno povukla polovinu 180 miliona.

U toku 2009. i u prva dva meseca 2010. godine Srbija je povećala spoljni dug za 1,1 milijardu evra, odnosno upravo onoliko koliko se i zadužila prema Fondu.

- Javni spoljni dug je u međuvremenu bio na istom nivou 6,4 milijarde evra, dok je zaduženost privrede smanjena, a banaka povećana za po 900 miliona evra. Dakle, povećanje spoljnog duga iznosi nešto preko pet odsto. Međutim, njegovo učešće u bruto domaćem proizvodu je povećano za 10 procentnih poena i krajem februara iznosi oko 75 odsto BDP. Razlog je pad ekonomske aktivnosti, ali i slabljenje dinara. Time se Srbija približava granici visokozaduženih zemalja po kriterijumu Svetske banke, a što iznosi 80 odsto BDP - kaže Hinić.

Očigledno je da će održivost duga zavisiti od brojnih okolnosti. Sa internog stanovišta, kaže naš sagovornik, bitno je da se privreda, stanovništo i država ponašaju obazrivo pri donošenju odluka o potrošnji i investicijama, pogotovo ako se za ove namene planira korišćenje kreditnih izvora.

- Sa eksternog stanovišta, činjenica je da će nam, i posle ekonomske krize, na raspolaganju biti relativno mala sredstva, odnosno da se ne može računati na njihovu obilnost kao pre tri ili četiri godine. Naravno u ovoj konstelaciji neće postojati mogućnost da se znatnije poveća ekonomski rast, sem pod pretpostavkom da relativno oskudna sredstva iskoristimo za investicije. Dodatni problem koji ovim putem treba rešiti jeste povećanje izvoznih priliva. Naime, za dugoročnu održivost spoljnog duga bitno je da se gotovo četiri petine ekonomskog rasta bazira na povećanju izvozne ponude - ukazuje Hinić.

Da smo država koja odavno ima ključnu slabost da funkcioniše na bazi ugrađenog deficita, ukazuje i dr Miodrag Zec, profesor Filozofskog fakulteta. Oduvek se više trošilo nego proizvodilo, uvozilo nego izvozilo.

- Svi naši dugovi, zapravo ne služe da se na duži rok stabilizujemo, već da odložimo neophodne reforme. Od 2000. godine govorimo da ćemo se ponašati drugačije. Reprogramirali smo dug prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, počela je privatizacija kojom smo nadomeštali nedostajući novac. Dugo godina unazad imamo matricu da jaz između proizvodnje i potrošnje, izvoza i uvoza zatvaramo kreditima. Kad se matrica bude promenila, možemo reći da je tranzicija u Srbiji završena - zaključuje dr Zec.