Nekretnine - Srbija

Beograd smanjuje porez na imovinu

Za nas kao grad neprihvatljivo je da neko ko je u jednom stanu živeo pedeset godina, taj isti stan sada mora da proda kako bi platio porez na imovinu, kaže za „Politiku” Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, i najavljuje da će poreska stopa za ekstrazonu (koja uključuje delove Savskog venca, Starog grada, Vračara, Čukarice i Novog Beograda) biti umanjena sa dva na 1,4 odsto.

Ovaj predlog biće unet u Pravilnik Ministarstva finansija, prema kome je prvobitno planirano da se nekretnine progresivno oporezuju po stopama od 0,4 do dva procenta.

Gradonačelnik Beograda zalaže se za to da ovogodišnje povećanje poreza do 60 odsto bude primenjeno i u narednim godinama.

– Za sledeću godinu mora da se promeni Zakon o porezu na imovinu i da ostane ograničen iznos povećanja od 60 odsto, jer ako bi se od 2012. godine primenio bez tog ograničenja, došlo bi do drastičnog skoka poreza. A to nije dobro za građane. Možda bismo mogli malo da ga ublažimo smanjenjem koeficijenata, ali bi povećanje bilo veliko – kaže Đilas.

Za gradonačelnika Beograda takođe je neprihvatljivo da pravna lica plaćaju porez po stopi od 0, 4 odsto i da se obračun vrši na osnovu knjigovodstvene vrednosti.

– Nažalost, pri usvajanju zakona nije prihvaćen naš zahtev da firme koje imaju nekretninu plaćaju porez identično fizičkim licima, već im je ostavljena mogućnost da plaćaju po knjigovodstvenoj vrednosti. Shvatamo da treba pomoći kompanijama u ovim teškim vremenima, ali se plašimo da će to dovesti do toga da deo vlasnika koji su prebacili kuće na firme izbegne plaćanje poreza. U Skupštini Srbije naš predlog nažalost nije prihvaćen – navodi Đilas.

Upitan da li mu je prihvatljivija verzija zakona bivše ministarke finansija Diane Dragutinović, prema kojoj je poreska stopa iznosila 0,4 odsto i za građane i za firme, on kaže da se ne slaže s tim predlogom.

– Prihvatljivija mi je progresivna stopa. Naravno, progresivna stopa ne može biti neograničena. Takvo izjednačavanje bi značilo da mnogi ljudi koji imaju nekretnine vredne nekoliko miliona evra plaćaju isti procenat poreza kao neko ko ima stan od nekoliko desetina hiljada evra, što bi dovelo da smanjenja njihovih obaveza za dve trećine ove godine. Ako neko ima kuću na Dedinju vrednu dva miliona evra, logično je da plati porez od 40.000 evra po stopi od dva odsto. Za njega 40.000 evra ne predstavlja isti problem kao za nekoga ko živi u 50 kvadrata i treba da plati 400 evra – smatra gradonačelnik, dodajući da se zalaže za to da se za najvrednije nekretnine plati najveći porez.

Da bi ove godine porez bio koliko-toliko prihvatljiv, promenjene su granice ekstrazone i zadržana je stara procena cene kvadrata koja je znatno manja nego tržišna.

– Procenjene vrednosti Poreske uprave od 1.200 evra za Novi Beograd ili 1.400 za Savski venac, Vračar i Stari grad daleko su ispod tržišnih cena. Time smo takođe uticali da porez bude manji, jer poštujemo i činjenicu da na Vračaru ili na Starom gradu ima i dosta starih zgrada, ali i puno starijih sugrađana sa ograničenim prihodima – objašnjava Đilas.

Na pitanje da li je neko prošle godine platio porez po stopi od tri procenta, koliko je iznosila gornja granica, on navodi primer jedne prestoničke kafeterije koja posluje u strogom centru, u ekstrazoni, čiji je vlasnik platio porez od 50.000 evra.

Đerđ Pap, stručnjak za poreze i bivši direktor Poreske uprave, pak, smatra da uopšte nije pravedno naplaćivati porez na imovinu. On to ilustruje sledećim primerom:

– Ako bi ostala maksimalana poreska stopa dva odsto, onda to znači da će vam država za 50 godina oduzeti celu vrednost vaše imovine – objašnjava.

Zato smatra da porezi na imovinu moraju biti niski. U principu, kaže, progresivnost (koja je novim zakonom uvedena, jer se stope kreću od 0,4 do dva odsto) jeste pravična.

– Ali, da li je pravično da neko ko ima vredan stan mora da proda imovinu, jer nema novca da plati porez. To je problem progresivnih poreskih stopa, jer one u jednom trenutku mogu da budu toliko velike da vode ka otuđenju imovine – kaže on.

Saša Ranđelović, jedan od autora predloga sveobuhvatne poreske reforme, kaže da bi zakon eventualno mogao da se unapredi tako što bi se proširila osnovica za oporezivanje, a smanjile poreske stope.

– Proširenje osnovice bi se moglo ostvariti povećanjem obuhvata imovine, kao i smanjenjem olakšica o osnovu amortizacije. U starom zakonu poreska osnovica je bila umanjivana po osnovu amortizacije za čak 70 odsto, dok je nakon izmena zakona taj odbitak smanjen na 40 procenata. Međutim, postavlja se pitanje opravdanosti postojanja ovog odbitka, jer je u praksi razlika u pogledu tržišne cene novoizgrađenih i starih objekata manja i od ovih 40 odsto. Osim toga, polazna osnova za obračun amortizacije jeste tržišna cena nekretnine, koja zavisi i od njene starosti, tako da se postavlja pitanje da li je opravdano još jednom umanjivati poresku osnovicu po osnovu njene starosti.

Ukoliko bi se na ove načine poreska osnovica proširila, to bi omogućilo da poreske stope budu niže, što bi bilo dobro iz aspekta pravičnosti, jer bi građani koji imaju imovinu iste vrednosti plaćala sličan iznos poreza – smatra Ranđelović.

Na pitanje šta sa onima čija je imovinska karta vredna, a džepovi prazni, prema oceni našeg sagovornika, odgovor zavisi od perspektive iz koje se ekonomski status pojedinca posmatra.

– Po jednom kriterijumu je neko ko ima penziju od 15.000, a živi u stanu od 300.000 evra bogat, a po drugom siromašan – navodi Ranđelović.

Kao jedan od autora zakona kaže da je njihova ideja bila da se uvođenjem jedinstvene poreske stope uspostavi princip pravičnosti.

Međutim, amandmanima je zakon u Skupštini izmenjen. Tadašnja ministarka Diana Dragutinović u intervjuu „Politici” nije krila da je bila pogođena ovakvim potezom.

– Najteži udarac, kada je poreska reforma u pitanju, doživela sam u parlamentu. Svi smo za pravičnost, efikasnost i jednostavnost poreskog sistema, ali kada treba preći na dela, mi ne bismo ništa da menjamo. I, kao što je napisala autorka dela „Prohujalo sa vihorom”, nikad nije vreme za poreze, roditeljstvo i smrt. Svesna sam da je poreske reforme teško sprovesti, ali sam u malo šta tako ubeđena kao u dobre efekte te reforme. To bi bilo odlično za našu privredu, imajući u vidu sadašnji trenutak, stratešku prednost da si među prvima sproveo takvu reformu i fundamentalne karakteristike naše privrede: otvorenu, sa velikom spoljnom neravnotežom i rigidnim tržištem radne snage. Zato mi je žao – bila je razočarana Dragutinovićeva.

Kako je tada rekla, najpravičniji je onaj sistem koji podrazumeva da oni koji isto zarađuju plaćaju isto, a da oni koji su bogatiji plaćaju više. Ali, svi moraju da plate, dodala je, jer plaćanje poreza nije oduzimanje, već građanska obaveza.

Interesantno je kako je pitanje poreza uopšte došlo na dnevni red zgrade u Nemanjinoj 11. Kada je krenula finansijska kriza, još krajem 2008. godine ideja tada još novopečene vlade bila je da najbogatiji podnesu najveći teret krize. Pompezno najavljena reforma gurnuta je pod tepih onog trenutka kad se ispostavilo da podrazumeva i povećanje PDV-a, ali i smanjenje poreza na plate. Jednom rečenicom Mlađana Dinkića, da se takve reforme ne sprovode u krizi, studija od oko 100 strana „Pogled unapred” ostavljena je po strani. Ponovo je postala aktuelna krajem prošle godine, i to iz istog razloga kao i na početku krize. Zbog bogataša.