Nekretnine - Srbija

Novac od zakupa ide u privatne džepove

Nije tačno da bi restitucija u kojoj preovlađuje naturalni model dovela državu do bankrota jer imovina koju potražuju bivši vlasnici daje neki prihod, ali se on najvećim delom ne sliva u budžet.

Pri tom, veliki deo te imovine iako se u katastru vodi kao državna, ne nalazi se i u Jedinstvenoj bazi nepokretnosti, pa preti opasnost da se ona "izgubi".

Neshvatljivo je i zbog čega popis ukupne državne imovine još nije urađen, iako je to bila obaveza utvrđena Zakonom o sredstvima u svojini republike, a jedno od otvorenih pitanja je i zašto se bar simbolično, prekršajno, ne pokreće postupak protiv onih koji nisu izvršili obavezu i prijavili šta od državne imovine koriste besplatno tolike decenije. To su morali da učine još 1997. ali niko nije insistirao pa je nedostatak sankcija za taj propust predstavljao svojevrstan opšti poziv na kršenje zakona - kaže za Danas Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju i dodaje da najveći deo naplaćene rente za deo lokala ili zemljišta koje lokalne samouprave izdaju u zakup, završava u privatnim džepovima, što je jedan od razloga zbog koga elite bliske vlasti ne žele da se odreknu tog kolača.

On navodi primer da je beogradska opština Stari Grad, rentirajući oko 136.477 kvadrata poslovnog prostora koji najvećim delom podleže restituciji, u 2004. godini uzela 462 miliona dinara ili prosečno 280 dinara za kvadrat, iako bar 70 odsto izdatih površina čine lokali u ekstra zoni. Do skoro je javna tajna bila da se oni izdaju po znatno višim cenama, koje, u Knez Mihailovoj na primer, premašuju 150 ili 200 evra za kvadrat. Gde je odlazila razlika između cene koja je prijavljena u ugovoru i stvarnog iznosa, nije teško pretpostaviti. Ako je za utehu, bar kada je u pitanju ova opština, pre dve godine promenjen je pristup pa se sada lokali izdaju isključivo na licitaciji.

Već je 2009. godine to pokazalo rezultat jer je od istog prostora naplaćeno 788 miliona dinara, a prema rečima direktorke Javnog preduzeća Poslovni prostor na Starom Gradu, Jelene Marković Karamata, cene za neke lokacije na licitacijama su dostizale iznos i do 24.000 dinara po kvadratu. Tek bi finansijski izveštaj za prošlu godinu trebalo da pokaže efekte promenjenog pristupa. Ipak, odnos prema državnoj svojini kao prema Alajbegovoj slami gotovo da je pravilo, pa u Mreži za restituciju tvrde da bi daleko veći prihod u budžet bio ostvaren od naplate poreza na imovinu, kada bi ona bila vraćena starim vlasnicima.

- Ima lokalnih samouprava u kojima ni dinar od izdatih lokala ili državnog zemljišta nije evidentiran kroz javne finansije. To mi je potvrdio i jedan predsednik opštine u centralnoj Srbiji, ali ni te činjenice nisu dovoljne da se vlast zamisli koliko je racionalno odlaganje restitucije. Umesto toga, plasiraju se teze o enormnoj vrednosti koju potražuju bivši vlasnici, a činjenice govore drugačije.

Na primer, najbrojniji su zahtevi za povraćaj gradskog građevinskog zemljišta, a na teritoriji Beograda, gde su najveće površine, površine koje podležu restituciji čine svega četiri odsto gradskog građevinskog zemljišta. I zidani objekti, ma kako da su na atraktivnim lokacijama, simbolično su zastupljeni u zahtevima za povraćaj, a većsmo objasnili ko sada ima najveće koristi zadržavajući ih u državnom vlasništvu - kaže Antić.

Udeo poljoprivrednog zemljišta je najveći jer oko 300.000 hektara koje bi trebalo vratiti čini 40 odsto u ukupno uknjiženim državnim površinama. Ali, popis državnog zemljišta nije konačan i računa se da je bar još 250.000 hektara „skriveno“ u raznim zadrugama i kombinatima. Trebalo bi podsetiti i da je veliki broj društvenih preduzeća koristilo to zemljište, ona su u međuvremenu prodata, a pravo eksploatacije, najčešće bez dinara nadoknade, nezakonito preuzeli su novi vlasnici.