Nekretnine - Srbija

Standardi u gradnji važe bez granica i ograničenja

Naučili smo da se služimo pojmovima kao što su: održivost, obnovljivost, energetska efikasnost, pasivna solarna arhitektura, itd.

Međutim, ovakav „opisni” pristup prevaziđen je u razvijenim zemljama tokom poslednje decenije 20. veka. Danas, kada vam neko na ovaj način predstavlja svoj projekat ili proizvod, treba da budete oprezniji nego inače i - da mu tražite papir.

Od kraja 20. veka u državama Evrope i Severne Amerike „dobronamerne zamisli” moraju da dokažu svoje rezultate na papiru. U poslednjih petnaest godina nastali su brojni nacionalni i nezavisni standardi za različite oblasti gradnje: potrošnja i proizvodnja energije, poreklo i prerada sirovina, uticaj materijala na okruženje, odgovoran pristup projektovanju, gradnji i korišćenju objekata...

Najzanimljivije kod velikog dela ovih standarda jeste to što ne poznaju političke ni bilo koje druge granice. Kuća, zgrada ili put napravljeni u Srbiji mogu dobiti sertifikat iz Nemačke, Britanije, Švajcarske ili SAD koji precizno definiše potrošnju sirovina, energije ili vode, uticaj na ljude i okolinu, poreklo materijala, transport, itd.

Na primer, kada vam neko za dasku ili drvenu montažnu kuću kaže da je obnovljiva, održiva ili ekološka, tražite da pokaže FSC sertifikat za drvo. Ukoliko ga ima, to znači da neko garantuje da je stablo oboreno tako da nisu ozbiljno ugroženi stanovnici šume, hodali oni na jednoj, dve, četiri, osam ili sto nogu.

Dalje, to znači da je praćen transport drveta, obrada i/ili prerada, da li je pridodato drvo nepoznatog porekla i koliki je procenat sertifikovanog drveta u krajnjem proizvodu, itd. Dakle, ako ima FSC sertifikat, onda je proizvod od drveta održiv i obnovljiv. Ako nema, to je prosto daska ili brvnara kao i svaka druga i nema potrebe za posebnim pridevima.

Najbolji garant održivosti jeste C2C (Cradle to Cradle - od kolevke do kolevke). Na primeru drvene stolice taj sertifikat garantuje da će lepkovi, lakovi i farba jednog dana moći bez ikakvog štetnog uticaja da se razgrade, tj. neće se izdvajati opasne materije koje priroda ne može da „svari”.

Ukoliko je stolica od materijala dobijenih u tehnološkim procesima (metal, plastika, tkanina itd), tada C2C sertifikat garantuje da se materijali od kojih je napravljena mogu reciklirati tako da zadrže potpuno identične karakteristike i ponovo koristiti za proizvodnju elemenata iste funkcije i istog kvaliteta ili da se mogu odložiti u prirodu gde će proces razgradnje opet teći bez ikakvog štetnog uticaja na okruženje.

Isto važi i za svaki drugi od popularnih i populističkih pojmova. Energetska efikasnost objekata nije tip zida, termoizolacije ili sistema za grejanje. Ne, nisu ni štedljive sijalice. Zapravo, investitora ne bi preterano ni trebalo da zanima kako će projektant i izvođač postići uštede energije, ali, on ima pravo da im traži garancije.

Kada neko nastupa sa pričom o energetskoj efikasnosti ispred sebe mora da ima papir. Investitoru treba ugovorom da se obaveže da potrošnja toplotne i električne energije za dati projekat neće prelaziti navedenu granicu (slično bi trebalo tretirati i potrošnju vode).

Tu nije kraj... Solarna pasivna kuća ima Passivhaus sertifikat, ekološka kuća ima LEED sertifikat, itd. Kuća bez takvog ili sličnog papira prosto je - kuća. I priča bez papira ima ime - zeleno pranje (greenwashing). Ako nećemo ili ne znamo, hajde bar da se ne lažemo.

Možda naivno zvuči insistiranje na sertifikatima u državi u kojoj se i osnovni ugovori ne doživljavaju kao nešto preterano obavezujuće, pa čak ni potrebno. Zbog zastoja na tržištu nekretnina teško je odrediti da li smo se opametili poslednjih godina ili ćemo jednog dana, kada „krene”, opet pljunuti u šaku: „Evo ruka i bunt keša unapred! Ljudi smo, reč je reč, šta će nam papiri...”

Znajući nas, ako „krene”, verovatnije je da ćemo, u starom dobrom domaćinskom duhu, tom zapljunutom rukom mahati nekim novim „stručnjacima” dok nestaju u nepoznatom pravcu.