Poljoprivreda - Srbija

Cena prazni javna skladišta

Niska cena hlebnog žita kao da preti da ceo projekat javnih skladišta, koji država počinje da uspostavlja, dovede u pitanje.

Zbog jeftine pšenice izostaje osnovni motiv zemljoradnika da žitarice oteraju u javno skladište i da čekaju bolju cenu.

Oni ratari koji su od prošle žetve čekali bolju cenu nisu je dočekali. Istina, pšenica je prošle godine koštala 9,5 dinara u žetvi, a sada 10,5 dinara, ali zbog pada vrednosti dinara hlebno žito za njene proizvođače vredi manje.

Inače, proizvođači pšenice ove godine prvi put će imati priliku da svoj rod predaju u javna skladišta i da čekaju odgovarajuću cenu. Prošle godine kroz pilot projekat tri zemljoradnika su to učinila i na osnovu uskladištene robe su uzeli kredite. Sistem javnih skladišta podrazumeva da Kompenzacioni fond Srbije nadoknadi veći deo skladišnih troškova i garantuje za poslovnost skladištara.

Milan Đakov, direktor Kompenzacionog fonda pri Ministarstvu poljoprivrede kaže da traje prijavljivanje skladišta, njih 15 je to već učinilo za 168.000 tona, a prva licenca skladištima bi trebalo da se da ovih dana.

– Sprema se uredba po kojoj ratarima sleduju subvencije za uskladištene žitarice. Za pšenicu po klasama i to do maksimalnih 80 dinara po toni za prvu klasu i 50 dinara za kukuruz. To treba zemljoradnicima da pomogne da smanje troškove skladištenja i sačekaju bolju cenu – objašnjava Đakov.

Po njegovim rečima nezahvalno je prognozirati kako će se kretati cena pšenice i to ne samo zbog velikih zaliha i kod nas i u svetu i posledično kakva će biti zainteresovanost zemljoradnika da na ovaj način dođu do zarade. Može se dogoditi da niska cena bude destimulativna za uspostavljanje sistema javnih skladišta, kaže, ali samo privremeno, jer ovaj sistem na duži rok treba da da rezultate.

Inače, sistem javnih skladišta trebalo bi da doprinese razvoju tržišta i da svi u lancu imaju koristi od robnih zapisa koji se izdaju u javnim skladištima. Zemljoradnici i zadruge mogu da sačekaju s prodajom žitarica do trenutka kada im to odgovara, kreditiraju se zalihe, popunjeni su kapaciteti skladišta, postoji sigurnost za robu jer će je u nepredviđenom slučaju Kompenzacioni fond isplatiti, banka ima vrednosni papir kojim može da trguje.

Subotičanin Stipan Kujundžić jedan je od trojice zemljoradnika koji su na osnovu skladišnice uzeli kredit. Kaže da nije baš zadovoljan kako je ekonomski prošao, jer je cena pšenice realno niža nego prošle godine.

– Deo pšenice sam obično prodavao u aprilu i maju, a ove godine sam od toga odustao i to po ovim cenama nema smisla raditi. Ipak, tržište žitarica je nepredvidivo, može doći do rasta cena i načelno zainteresovan sam da ponovim skladištenje – kaže Kujundžić dodajući da su subvencije koje je najavilo Ministarstvo poljoprivrede po klasi robe isuviše male i zato destimulativne.

Pomoćnik direktora Sektora za poslove sa stanovništvom u Komercijalnoj banci Živa Žebeljan u kojoj je, inače, Kujundžić uzeo pomenuti kredit u vrednosti polovine predate robe kaže da bi sistem javnih skladišta zaživeo mora da postoji razlika u ceni od žetve do trenutka prodaje i da ta razlika pokrije kamatu kao cenu kredita, troškove skladištenja, zaradu zemljoradnika. Ako toga nema, onda nema ni motiva za skladištenje. S druge strane, skladištari moraju da se bore za robu i zato da snižavaju cenu skladištenja, a to izostaje kada postoje veliki viškovi na tržištu kao sada kod nas što je dovelo i do kolapsa tržišta.

– Smisao uzimanja kredita na osnovu ovakve potvrde je da se žitarice prodaju kad cena bude najpovoljnija. Kod nas, međutim, umesto da cena bude najniža u žetvi, a kasnije da raste, dešava se čak suprotno jer nema tržišta. Zbog toga zemljoradnici pšenicu ili prodaju odmah ili skladište u svojim skladištima. Monopol otkupljivača je još jak i ne dozvoljava da tržište deluje – kaže Žebeljan.

Vukosav Saković direktor Fonda za žita, kaže da je sistem javnih skladišta dobar, treba mu vreme da zaživi, kao i da se u sistem uključi veći broj skladišta i da budu proporcionalno raspoređeni.

– Sistem javnih skladišta je pomoć u situaciji kada tržište normalno funkcioniše, ali problem njegovog nedostatka ne može da reši. Ako kupaca nema, skladišta ne rešavaju problem – kaže Saković.