Tema - Srbija

Cene lako rastu, a teško se smanjuju

Zvaninici to uglavnom objašnjavaju uvoznom inflacijom, ali ekonomisti sada upozoravaju da cene hrane i energenata nisu više glavni faktori koji je održavaju.

Prema stopi inflacije, Srbija i dalje spada među zemlje sa najvišim procentom u Evropi. Ipak, u maju je, po prvi put posle skoro tri godine, opala na gornju granicu ciljanog koridora od 4,5 odsto.

Ekonomisti očekuju da će ona nastaviti da pada i da bi krajem godine mogla da se spusti na 3,5 odsto međugodišnje. Ipak, kako se ocenjuje u najnovijem Kvartalnom monitoru, u slučaju većeg skoka cena primarnih proizvoda kao što su energija, hrana, metali, inflacija bi mogla privremeno da se poveća.

Autori KM navode da najveći doprinos inflaciji više ne daju cene hrane i energenata, već bazna inflacija, na koju utiču troškovi rada, fiskalna i monetarna politika. Takođe,ističu da se cene u Srbiji postepeno približavaju cenama u Srednjoj i Zapadnoj Evropi, ali da brzina približavanja zavisi od kretanja troškova rada, otvorenosti privrede i monetarne politike.

Sa druge strane, Veroljub Dugalić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, kaže da je teško očekivati da će kamatne stope u Srbiji da padaju i da će inflacija, kao opšti nivo cena, da bude niža.

„Inflacija će najverovatnije stagnirati. Ovde tražnja ne utiče bitno na cene, niti na visinu kamatnih stopa i na inflaciju. Sada prestaju ograničenja u rastu kamatnih stopa kod banaka. Zato će banke, verovatno, tražiti način da povećavaju kamatne stope. Jer, ako u jednom periodu nisu imale pravo na osnovu odluke NBS da to urade, smatraće da mogu da ih koriguju i podese u svoju korist. Sa druge strane, konkurencija kod nas nije kao u razvijenim tržišnim ekonomijama. Snižavanje kamatnih stopa u SAD i EU bi trebalo da utiče i na snižavanje kamatnih stopa u Srbiji. Ali kod nas se pokazalo da to nije uvek tačno. Već da, kada rastu kamate ili cene energenata, kod nas rastu cene. A kad tamo padaju , kod nas se direkto ne odražava na cene na tržištu. Srpsko tržište nije dovoljno razvijeno da bi bilo osetljivo na uticaje ovakve prirode. Cene su vrlo rezistentne kada je u pitanje kretanje naniže, a vrlo osetljive kada je kretanje naviše. Drugim rečima, lako se povećavaju, a teško smanjuju“, kaže ovaj profesor.

Dugalić dodaje i da problemi sa hranom i energentima još uvek nisu prošlost, a da dodatni rizik po rast cena mogu predstavljati nepovoljni vremenski uslovi.

„Možemo pretpostaviti kakva će biti godina nakon ovih padavina i kakve će biti cene hrane. A sa druge strane, situacija u Ukrajini i na Bliskom istoku se ne smiruje, a to na posredan način utiče i na urednost u snabdevanju naftom. Zato se ne može očekivati da će se smanjivati cena barela“, poručuje naš sagovornik.

Nasuprot tome, Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ističe da ovogodišnji prinosi neće imati toliku moć da se problemi osete u cenama hrane.

„Dominantni snabdevači srpskog tržišta nisu domaći ratari. Jedan deo hrane koju koristimo jeste sa domaćeg tržišta, ali ako nema dovoljno, može se uvoziti sa svetskog. Još postoje zemlje koje imaju niske cene hrane“, pojašnjava on.

Osvrćući se na kamatne stope, Savić kaže da banke visokim referentnim kamatnim stopama indirektno šalju poruku preduzećima da inflacija u skorije vreme neće biti niža, te da to potencijalno održava inflaciju visokom.

„Još uvek centralne banke nisu razumele da inflacija dugoročno ide dole, i da zbog toga drže visok nivo referentnih kamatnih stopa. Po sredi je ideja da se bore sa inflacijom, ali to rađa nepoverenje kod ljudi. Privrednici od države i dalje dobijaju poruku da se očekuje da se inflacija neće ozbiljnije smanjiti. To ima psihološki efekat, jer onaj ko ima preduzeće razmišlja u smeru da kamate nisu snižene, zato što se očekuje da inflacija neće biti slomljena. To je začarani krug, koji možda bez posebnog razloga drži inflaciju na visokom nivou“, ukazuje ovaj profesor.

Naposletku, kada je reč o uticaju troškova rada na cene, Savić kaže da u privatnim preduzećima nema drastičnog povećanja, ali da je najveći problem nedostatak radne snage u mnogim delatnostima.

„Recimo, u poljoprivredi kada dođe vreme da se bere sezonsko voće ili povrće, nema dovoljno ljudi. Tada se radnik mora platiti više nego inače što bi. Ista stvar je i u građevini. Srbija „uvozi“ radnu snagu koja radi za 300, 400 evra, ali ne može da obezvedi toliki priliv stranaca kojima je cena rada niža, pa poslodavci često moraju da plate više domaće radnike. Ima popriličan broj zanimanja gde postoji deficit ljudi i to diže cenu rada. Ipak, to nije masovna pojava, već pre izuzetak nego pravilo. Kada bolje pogledamo, vidimo da je cena rada u Srbiji i dalje među najnižim. Nas zavodi činjenica da se po evrima približavamo zemljama u okruženju, ali zaboravljamo da evro stoji na 117 već nekoliko godina. Pitanje je šta je moglo da se kupi pre 10 godina za evro, a šta sada. Drastično se smanjila kupovna moć u evrima, jer je fiksni kurs. Postoji novčana iluzija da imamo više evra u rukama, a realno manje možemo da kupimo“, zaključuje Savić.