Trgovina - Srbija

Na policama i namirnice bez roka trajanja

Ideja je da se naprave izuzeci na trgovačkim policama za proizvode koji su „stabilni” i da se donesu obavezujuće mere za Evropsku uniju. Ministar je rekao da je potpuno je besmisleno da ove namirnice imaju rok upotrebe te da je na komisiji EU odgovornost da predloži obavezujuće propise za sve zemlje.

Prema podacima komisije, u EU se svake godine skupi skoro 59 miliona tona otpada od hrane, što je oko 130 kilograma po glavi stanovnika. Prema poslednjim istraživanjima o uticaju oznaka rokova trajanja na bacanje namirnica u EU, oko devet miliona tona hrane u Evropi godišnje ide u otpad upravo iz ovih razloga. Ovo istraživanje sprovedeno je u 109 trgovina na teritoriji osam članica EU, a obuhvatalo je 2.296 proizvoda. Pokazalo se da malo građana EU razume razliku između oznaka „najbolje upotrebiti do” i „upotrebiti do”. Evropski stručnjaci navode da preporučeni rokovi upotrebe znače da je do tog dana proizvod najkvalitetniji, ali da je i nakon isteka tog roka zdravstveno bezbedan i da se može koristiti. Sve do datuma za koji piše „upotrebiti do”. Ove analize pokazuju da bi ukidanjem oznake „najbolje upotrebiti do”, Evropa bacala znatno manje mlečnih proizvoda, svežih sokova, pakovanog mesa i ribe.

Prema propisima o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane koji se u Srbiji primenjuju oznaka „najbolje upotrebiti do” navodi kada se datum označava danom, a „najbolje upotrebiti do kraja” u ostalim slučajevima, kada se rok označava mesecom ili godinom. Danom se označava rok upotrebe kod lako kvarljivih namirnica. Ne postoji mogućnost da na ambalaži budu istaknuta dva datuma isteka roka upotrebe. Potrošači inače ne prave razliku između tih oznaka i obično ih proveravaju na brzo kvarljivim namirnicama. Rokovi trajanja se menjaju, a da li će neki proizvod biti dobar u roku, pa i posle njega zavisi mnogo i od skladištenja i uslova u trgovinama.

Na primer, supe imaju rok trajanja od 12 do 18 meseci, čajevi do dve godine, a kafa od šest meseci do godinu dana. U pomenutom istraživanju o poznavanju rokova trajanja hrane potrošači su dobijali uputstva šta da rade kada hrani istekne period „najbolja za upotrebu” („best before”).

Tako, mlevena kafa, kojoj je istekao rok, neće naškoditi ni dve godine nakon tog perioda, ali sigurno će joj s vremenom oslabiti aroma i ukus. Ako je prošlo pola godine od tog datuma, na primer, i ako je vakuumirana kesica neotvorena – takva kafa je i dalje zdravstveno ispravna, ali manje aromatična, što nije razlog da bude bačena. Da bi tako skuvana kafa bila jednako kvalitetna kao i prvog dana, treba je samo dodati više prilikom kuvanja.

Malo potrošača zna da ulje, na primer, ima rok od godinu dana, ali i da sirće nema rok trajanja. Začinima rok ističe posle dve godine, a isto je i sa testeninama. So i šećer takođe nemaju rok. Ovi rokovi važe samo ukoliko se proizvodi skladište na odgovarajući način i ne izlažu se direktno sunčevoj svetlosti i vlazi, a poznato je i da ambalaža utiče na trajnost proizvoda. U Evropi je bilo reči da pojedini proizvođači namerno koriste kraće rokove trajanja nego što bi trebalo, jer se time štite od potencijalnih problema. Takođe, istraživanja evropskih potrošačkih udruženja pokazala su da se ova strategija ponekad upotrebljava i kako bi proizvodi kraće bili na policama, odnosno da bi ih trgovine češće naručivale. Interesantno je i to da isti proizvodi u različitim zemljama imaju različite rokove trajanja i uputstva za čuvanje.

Proizvođači su objasnili da je ova praksa uvedena jer se temperature na kojima se roba čuva u trgovinama razlikuju od zemlje do zemlje. Tako je prosečna temperatura u frižiderima u Nemačkoj, viša nego u Danskoj pa proizvodi za nemačko tržište imaju kraće rokove trajanja. Da podsetimo da se stručnjaci iz EU godinama bave listom namirnica koje, prema evropskoj regulativi, nemaju rokove trajanja, poput soli, šećera, sirćeta, vina, svežeg voća i povrća i neupakovanog hleba. Bilo je predloga da se tom spisku dodaju testenine, pirinač i kafa. Međutim, dok su jedni tvrdili da bi se na ovaj način smanjilo bacanje tih namirnica, drugi su smatrali suprotno – da bi ih potrošači više bacali iz predostrožnosti.