Otkako je opština formirala Poljoprivrednu službu i počela da deli regresirane sadnice voća, u selima oko Povlena, Divčibara, Srnokose i Subjela podignuto je više od 200 hektara zasada šljiva. Samo jesenas, broj podeljenih sadnica premašio je 5.000 i zasađeno je 13 hektara šljivika. Po tome se vidi da se voćari više ne uzdaju samo u malinu. Kažu, dosadilo im je da se - protestima i barikadama - bore za cenu „crvenog zlata“, jer se sada lepa zarada smeši i od „dobre kapljice“. Tačnije, od kada je, na Vidovdan prošle godine, u Kosjeriću počela da radi destilerija „Zarić“, najveća fabrika voćne rakije na Balkanu. Savremenom tehnološkom linijom, pristiglom iz Italije, može da se proizvede tri miliona litara voćnih rakija godišnje, a s obzirom na to da u čitavom kosjerićkom kraju još nema toliko sirovina, voćari ne brinu za plasman roda iz starih i novih zasada šljive, ali i drugog voća. Isto tako, dok novi voćnjaci ne stignu do punog roda, pare se u destileriji mogu dobiti i za stare zalihe rakije što leži u buradima, a ovaj tradicionalni domaćinski kapital u ovdašnjim selima meri se milionima litara „meke“ i „prepečenice“ - proizvedene na tradicionalni način.
Otkako je opština formirala Poljoprivrednu službu i počela da deli regresirane sadnice voća, u selima oko Povlena, Divčibara, Srnokose i Subjela podignuto je više od 200 hektara zasada šljiva.
Samo jesenas, broj podeljenih sadnica premašio je 5.000 i zasađeno je 13 hektara šljivika.
Po tome se vidi da se voćari više ne uzdaju samo u malinu. Kažu, dosadilo im je da se - protestima i barikadama - bore za cenu „crvenog zlata“, jer se sada lepa zarada smeši i od „dobre kapljice“. Tačnije, od kada je, na Vidovdan prošle godine, u Kosjeriću počela da radi destilerija „Zarić“, najveća fabrika voćne rakije na Balkanu.
Savremenom tehnološkom linijom, pristiglom iz Italije, može da se proizvede tri miliona litara voćnih rakija godišnje, a s obzirom na to da u čitavom kosjerićkom kraju još nema toliko sirovina, voćari ne brinu za plasman roda iz starih i novih zasada šljive, ali i drugog voća. Isto tako, dok novi voćnjaci ne stignu do punog roda, pare se u destileriji mogu dobiti i za stare zalihe rakije što leži u buradima, a ovaj tradicionalni domaćinski kapital u ovdašnjim selima meri se milionima litara „meke“ i „prepečenice“ - proizvedene na tradicionalni način.
- Tokom leta i jeseni preuzeli smo 40 tona maline, 200 tona šljive, 50 tona dunje i 80 tona kruške viljamovke. To, naravno, ne podmiruje pun kapacitet za proizvodnju šest vrsta voćnih rakija, jer treba vremena da se u okruženju stvori sirovinska baza i ugovore isporuke voća iz drugih krajeva Srbije - kaže vlasnik destilerije Vujica Zarić, i upućuje nas na sina Milana.
A Zarić junior zvanje magistra ekonomskih nauka stekao je na Kembridžu, pa mu je otac poverio dužnost izvršnog direktora firme koja je u Kosjeriću, po snazi, odmah iza „Titanove“ cementare.
- Ovo podneblje je bogomdano za uzgoj šljive, dunje i kruške viljamovke. Zemljište znatno utiče na kvalitet koji, ipak, određuju kompjuteri i magistar Marko Ljekočević sa saradnicima. Da to dobro rade, potvrdilo se na tržištu, jer su naše voćne rakije ušle u najveće trgovinske lance u Srbiji, a startovao je i izvoz za Rusiju, Ameriku, Švajcarsku, Nemačku i sve bivše jugoslovenske republike - otkriva Milan Zarić. Na pitanje koja se rakija najviše traži, sleže ramenima, mada je utisak da prednost daje „kraljici“, proizvedenoj od najkvalitetnijih sorti šljive i trenutno jedinoj u Srbiji koja se ponosi zaštićenim geografskim poreklom.